Istarska maneštra
Istra nekad
Istra nekad
Maneštra je lako probavljivo jelo, težaci je nisu voljeli, tvrdili su a to je istina, „pokle maneštre zajno si lačan“. Za ratnih i gladnih godina skrbne i domišljate istarske majke kuhale su maneštre od kopriva, raznih trava, pa čak i nekih korova. Ako nas je „pjesma držala „, onda nas je maneštra prehranila. Maneštra je dio naroda što dokazuje njena prisutnost u mnogim poslovicama :
- Lakše je staru maneštru stepliti nego novu skuhati.
- To je svejena maneštra.
- Mrzlu maneštru moreš poisti , ma ne i mrzlu besidu.
- Čuda kuharic – presoljena maneštra.
- Ne hitaj papar u tuju maneštru.
- Maneštra je vajka boja poli suseda.
Moj tetac Gašpar, kad smo ga pitali kakve žene više voli „more ili bjonde“ odgovorio je:“ ma meni je maneštra dobra i tepla, i mljaka, i mrzla!“
Ili druga pričica o statusu maneštre: Donese majka u pratnji kćerke, još djevojčice, maneštru u polje radnicima. Radnici u krugu svi iz iste zdjele (pijadine, terine) jedu maneštru. Najstariji radnik pohvali dobro skuhanu hranu.
- Ma ki je skuha tu maneštru da je tako dobra?
- Uva mala – reče majka u šali pokazujući na djevojčicu.
- Alora se more jur uženiti - ustvrdi majstor dijaloga.
